Doček za društvo sa različitim budžetima

Najneprijatniji deo planiranja dočeka nije izbor mesta nego razgovor o novcu, posebno kada se u društvu razlikuje ono što ko može da izdvoji. Taj razgovor se retko vodi otvoreno, pa se završi tako da neko plati više nego što je hteo ili odustane bez objašnjenja. Postoji nekoliko načina da se to izbegne.

Razgovor ide prvi

Pre nego što se traže ponude, dogovara se okvir po osobi. Bez toga se gleda dvadeset ponuda, a odluka se ne donosi.

Najjednostavnije je da svako navede gornju granicu, a ne šta bi voleo. Te brojke se lako porede.

Ako se granice razlikuju dvostruko, to je podatak sa kojim se radi, a ne prepreka.

Koja stavka najviše razdvaja

Piće je gotovo uvek ono što pravi razliku u konačnom računu, a ne cena menija.

Aranžman sa pićem u ceni izjednačava trošak, ali oštećuje onoga ko pije malo. Naplata po utrošku radi obrnuto.

Za mešovito društvo je naplata po utrošku poštenija, iako je manje predvidiva.

Kako se bira mesto

Bira se prema nižoj granici, a ne prema prosečnoj. Ko može više, uvek može da doplati za bolju zonu ili za piće.

Obrnuto ne radi: onaj ko je na granici ne može da se izvuče iz skupljeg aranžmana kada je već plaćen.

Zbog toga se ne bira po tome šta je najbolje nego po tome šta svima odgovara.

Zone u istoj sali

U velikim salama se ista večera prodaje u nekoliko zona sa različitim cenama. To je rešenje koje se retko iskoristi.

Društvo može da sedne u srednjoj zoni, a oni koji žele bliže bini da doplate razliku za svoja mesta.

To se dogovara pri rezervaciji, jer se stolovi raspoređuju po zonama, a ne po društvima.

Kako se deli račun

Dogovor se pravi na početku večeri, dok su svi prisebni i dok je račun još prazan.

Deljenje na jednake delove je najjednostavnije, ali nije pošteno kada neko ne pije. Tada se piće vodi odvojeno.

Računanje ko je šta popio posle sedam sati nikad ne prođe dobro i redovno završi tako da neko plati više.

Zajednička kasa

Za veća društva najbolje radi zajednička kasa: svako uplati isti iznos na početku, iz nje se plaća sve, a ostatak se deli na kraju.

Time se izbegava i skupljanje po stolu i rasprava o tome ko je koliko potrošio.

Jedna osoba drži kasu i vodi belešku, što traje minut po porudžbini.

Ko plaća akontaciju

Akontacija se uplaćuje jednom, na ime jedne osobe, koja time snosi rizik ako neko odustane.

Zbog toga se novac unutar društva prikuplja pre uplate organizatoru, a ne posle.

Prikupljanje posle uplate je najčešći izvor svađe u društvima koja godinama izlaze zajedno.

Kada neko ne može da plati

Ako neko iz društva ne može, a svi žele da dođe, najčistije je da se to reši otvoreno i unapred, a ne prećutno.

Deljenje razlike na ostale funkcioniše samo kada se dogovori, a ne kada se pretpostavi.

Alternativa je jeftiniji format za celo društvo, što je često i bolje rešenje od pomaganja jednom članu.

Jeftiniji formati koji ne izgledaju jeftino

Kvartovska kafana sa dobrim orkestrom daje dužu noć od skupe sale, po znatno nižoj ceni.

Rani termin u restoranu je jeftiniji od noćnog, a za deo društva i prijatniji.

Repriza i trinaesti januar daju isti program za polovinu cene, ako se datum nije nužno mora poštovati.

Šta se ne štedi

Prevoz se ne štedi. Ušteda na taksiju u pet ujutru pretvori se u sat i po čekanja na hladnoći.

Ne štedi se ni na akontaciji, jer nezvanični dogovori bez uplate znače da mesta nema.

Sve ostalo se može smanjiti bez posledica po veče.

Kada se društvo razdvoji

Ponekad je najpoštenije rešenje da se društvo podeli, pa da jedni idu u skuplji format, a drugi u jeftiniji.

To zvuči kao neuspeh dogovora, a u praksi prođe bolje od večeri u kojoj se pola stola oseća neprijatno.

Nalaženje posle ponoći je moguće i često se i dogodi, bez ikakvog planiranja.

Kratak redosled

Dogovoriti granicu po osobi, birati prema nižoj, prikupiti novac pre uplate, dogovoriti deljenje računa na početku večeri.

Sa tim redosledom se izbegne gotovo sve što u društvima stvara napetost oko novca.

Sve ostalo je izbor mesta, a to je najlakši deo posla.

Kada se planira godinu dana unapred

Društva koja izlaze zajedno svake godine najlakše rešavaju pitanje novca tako što tokom godine odvajaju mali iznos mesečno.

Do novembra se skupi dovoljno da se rezerviše bez pritiska, a niko ne oseti izdatak u decembru kada su i svi ostali troškovi najveći.

To zvuči preterano organizovano, a u praksi je jedini način da se izbegne biranje po ceni u poslednjoj nedelji.