Doček za društvo koje se viđa jednom godišnje

Postoji tip društva koje se sastaje jednom godišnje, krajem decembra, kada se svi vrate u grad. Za njih doček nije izlazak nego jedini termin u godini kada su svi na istom mestu. To menja sve kriterijume: nije važno ko peva nego da li se može razgovarati i da li će svi stići.

Šta je zapravo cilj

Cilj nije program nego razgovor. To je jedina večer u godini kada se svi vide, i to određuje izbor mesta.

Sale sa jakim programom rade protiv toga, jer se tokom nastupa ne razgovara bez podizanja glasa.

Restoran srednje veličine sa programom u blokovima gotovo uvek radi bolje od velike sale.

Ko organizuje

Uvek postoji jedna osoba koja to radi svake godine, i ona snosi i rizik i nervozu.

Najpoštenije je da se ta uloga menja ili da se bar deli, jer prikupljanje novca od petnaestoro ljudi nije mala stvar.

Ako se ne menja, onaj ko organizuje bira mesto, a ostali prihvataju. To je jedini način da se odluka donese.

Kada se počinje

Za ovakva društva je najveći problem to što se svi jave kasno, jer se putovanja potvrđuju u decembru.

Zbog toga se rezerviše okvirni broj u novembru, uz dogovoren rok za korekciju, umesto da se čeka konačan spisak.

Bolje je rezervisati za dvoje više i kasnije smanjiti, nego čekati pa ostati bez stola.

Veličina stola

Za petnaestoro ljudi se retko dobija jedan sto, nego dva spojena, i to znači sedenje u nizu, a ne u krugu.

U nizu se razgovara samo sa najbližim susedima, što za ovakvo društvo poništava ceo smisao večeri.

Okrugli sto za dvanaest je bolji od dugog za petnaest, pa vredi pitati koji stolovi postoje.

Ako je društvo preveliko

Kod dvadeset i više ljudi se razgovor sa svima ne može ostvariti ni u kakvom rasporedu.

Praktičnije je planirati da se ljudi menjaju mesta tokom večeri, i to reći na početku, umesto da se sedi fiksno.

Deo društava to rešava tako što se posle ponoći svi presele u drugi deo sale ili izađu zajedno.

Prikupljanje novca

Novac se prikuplja pre uplate organizatoru, a ne posle. To je najčešći izvor napetosti u ovakvim društvima.

Akontacija se uplaćuje na ime jedne osobe, koja snosi rizik ako neko odustane u poslednjem trenutku.

Dogovor o tome šta se dešava ako neko otkaže pravi se na početku, dok je svima svejedno.

Ko ne može da dođe

Uvek otkaže dvoje ili troje, najčešće u poslednjoj nedelji, kada se novac više ne vraća.

Prenos mesta na nekog drugog je gotovo uvek moguć i rešava taj problem bez gubitka.

Ako se ne nađe zamena, razlika se deli, ali se to dogovara, a ne pretpostavi.

Različiti budžeti

U društvima koja se vide jednom godišnje su prilike najrazličitije, a razgovor o novcu najneprijatniji.

Bira se prema nižoj granici, a ne prema prosečnoj, jer ko može više uvek može da doplati.

Piće se vodi odvojeno od hrane, jer je to stavka koja najviše razdvaja.

Gde se sedi u sali

Sto dalje od bine i od zvučnika je za ovakvo društvo bolji od skuplje zone bliže programu.

Uz zid je najtiše, a u sredini najbolji kompromis ako se hoće i da se nešto od programa vidi.

Zahtev se postavlja pri rezervaciji, sa obrazloženjem, i po pravilu se poštuje.

Šta obično krene naopako

Neko zakasni dva sata, neko ode u ponoć, a dvoje se ne pojave. To se dešava svake godine i ne vredi se ljutiti.

Vreme dolaska se dogovara i ponavlja, jer se sto drži do tog vremena, a posle ne uvek.

Grupa za dogovaranje pravi se u novembru, a ne trideset prvog ujutru.

Fotografije

Za ovakva društva je zajednička fotografija često najvredniji deo večeri, a redovno se zaboravi.

Pravi se u prvom satu, dok su svi tu, dok je svetlo dobro i dok sala nije puna.

Posle ponoći se to više ne dogodi, jer se društvo razdvoji po sali.

Sledeća godina

Ako je veče prošlo dobro, isti objekat se za sledeću godinu rezerviše u januaru ili februaru.

Deo restorana prima rezervacije za sledeći doček odmah posle praznika i tada su i cene niže.

To je najjednostavniji način da se izbegne cela nervoza sledećeg decembra.

Kada se ne ide zajedno

Ponekad se društvo raziđe po ukusima i to nije neuspeh nego realnost, jer se za deset godina svi promene.

Praktičnije rešenje je zajednički ručak drugog ili trećeg januara, koji je jeftiniji, mirniji i na kojem se stvarno razgovara.

Deo društava je tako i rešio, pa se doček provodi svako sa svojima, a okupljanje pomeri za dan posle.